Suchergebnisse

This doctoral dissertation aims at reading and analysing the selected works of Shakespeare through the prism of conceptual metaphor theory. Roman Jacobson pointed out that linguists negligent of the poetic functions of language represent an equally flagrant anachronism as literary scholars oblivious of linguistic aspects of the texts that they study. Exploring the relationship between linguistics and literature cannot be avoided (Carter and Simpson 1995). Conceptual metaphor is the link which binds language, thought, and comprehension. For most people, metaphor is a device that poets and writers use as a means to achieve extraordinary language, and it is usually perceived as a matter of words alone. On the contrary, metaphor does not only exist in poetry. It is omnipresent in daily lives, and it is the basis of language, thought, and action. Ever since Lakoff and Johnson published their epochal work Metaphors We Live By, literary scholars have become concerned with how individual authors use metaphor in their work, with how they develop metaphorical patterns as part of their perception and style. In recent years, literary scholars are becoming more and more influenced by conceptual metaphor theory, and they have started to treat conceptual metaphor as a representation of an author's world view. The paper Metaphor in Literature published by Elena Semino and Gerard Steen inspired this doctoral disseration in offering the insight that profound comprehension of literary works may be achieved through focus on conceptual metaphors combined with discourse analytical, corpus-linguistic, and psycho-linguistinc approaches. Furthermore, Caroline Spurgeon's study Shakespeare's Imagery and What It Tells Us implies that analogies that lie beneath source and target domains bear in themselves the secret of the universe. It is no wonder then that Shakespeare's works prevail in metaphorical representations of the abstract given the fact that the bard managed to shed light on the obscure questions of life, death, the afterlife, purpose, and order of tings. It appears that profund meanings of Shakespeare's plays cannot be reached through analyzing the syntax, theatrical or structural properties of his texts. Should we rely on these means to read and comprehend his plays, we face the risk of missing their complexity, philosophical and psychological depth, and also of narrowing down his larger-than-life characters to the level of allegories. Proper understanding of Shakespeare's lines, entire plays, his characters, and their actions is closely tied to patterns and skeletons of conceptual metaphors that are recurrent in individual dramtic texts. More than this, conceptual metaphors and metaphrical linguistic expressions that they trigger reveal worldviews of the people in Renaissance, but also of the author himself. Given the fact that details about Shakespeare the man remain unclear to us, conceptual meataphor analysis of the most significant lines in his tragedies, comedies, and tragicomedies allows us to explore the vast consciousness of the author who came quite close to defining life, death, emotions, passions, time, religion, and social constructs such as politics, law, familial and interpersonal relations. This thesis treats language as a surface, as a manifestation of thought and cognitive mechanisms, so penetrating the level of linguistics means diving into the sphere of conceptualization where true meanings, motives, and characters are to be found. The analysis conducted in this thesis identifies the most prominent source and target domains around which plots of the selected plays evolve. It offers a comprehensive list of conceptual metaphors that serve as foundations for complex metaphorcal linguistc expressions that are representations of thoughts and cognition. In carrying out conceptual metaphor analysis, we will be able to come quite close to the essence of Shakespeare's works, his characters, and the way in which the author himself, his Renaissance contemporaries, and people in general grasp and make sense of existential questions such as life, death, purpose, order of things, but also of time, emotions, passions, religion, and social constructs. Different patterns of conceptual metaphors will account for different mood, atmosphere, and ambient that dominate various genres of drama such as tragedies, comedies, and tragicomedies. Also, conceptual metaphors will prove to be responsible for the creation of particular dramatis personae, most strikingly obvious in the characters of Hamlet, Macbeth, Othello, and king Lear. Phrases given in small caps, such as LIFE IS A JOURNEY, mean that wording like this is not to be found in Shakespeare's lines as such. These represent conceptual metaphors that lie underneath complex metaphorical linguisitc expressions as their representations. Identification of conceptual metaphors that lie beneath metaphorical linguisitc expressions is conducted through constant reference to numerous sources found in Lakoff, Turner, Johnson, and Köveces, to name a few, where most common conceptual metaphors, target and source domains are recognized and listed. In order to conduct an in-depth, qualitative and quantitative research, this thesis focuses on nine plays that represent different genres of drama – tragedies, comedies, and tragicomedies. Within nine different plays, lexical items referring to source and target domins are picked with the aim of establishing concepts of primary importance for the text in question, such as LIFE and DEATH in Hamlet, or PATH and CONATINER in Macbeth. Putting emphasis either on target or source domains comes as a result of extensive reading of Shakespeare's works, where his intention to grasp and explain the abstract becomes obvous, along with the most striking concrete notions that he recurently uses to refer to something less clearly delineated. The most important idea in the thesis is that language is used to communicate thoughts, feelings, and worldviews, with metaphor being the primary means of reasoning that makes sense of the more abstract aspects of our experience. In this, Shakespeare will reveal himself to us not as a master of words, but as a master of thought and consciousness who was able to surpass well-established modes of conceptualization by extending, elaborating, questioning, and combining conventional metaphors. ; Ова докторска дистертација приступа читању и анализирању Шекспирових одабраних дела са станишта теорије појмовне метафоре. Роман Јакобсон је истакао да је лингвиста који занемарује поетску функцију језика у једнаком проблему као и изучавалац књижевног текста који заборавља на његова лингвистичка својства. У том смислу, веза између језика и књижевности је нераскидива и немогуће ју је запоставити у ма каквој анализи (Carter and Simpson 1995). Појмовна метафора је нит која повезује језик, мишљење и разумевање надчулног. Уврежено мишљење прихвата метафору као средство којим се служе песници и писци како би својим делима дали димензију поетског и несвакидашњег. Овакво традиционално поимање везује матафору искључиво за њену менифестацију у језику. Нова виђења метафоре указују управо на супротно, да метафора не постоји једино у књижевним текстовима. Она је свеприсутна у нашим животима и чини основу из које произилазе разумевање, језик и делање. Након што су Лејкоф и Џонсон објавили Metaphors We Live By, књигу од суштинског значаја за разумевање природе и улоге метафоре, изучаваоци књижевности почели су да посвећују пажњу употреби метафоре у делима појединачних песника и писаца како би се уочили одређени шаблони у репрезентацији апстрактног, у поимању и мишљењу. Изучаваоци књижевности су последњих година показали да утицај теорије појмовне метафоре постаје све већи, и појмовну метафору постепено третирају као показатељ пишчевог погледа на свет. Рад који су објавили Елена Семино и Џерард Стин под насловом Metaphor in Literature је у одређеној мери инспирисао ову докторску дисертацију, нудећи виђење да се до истинског разумевања књижевног дела може доћи анализом која се заснива на појмовној метафори, корпусној и психолонгвистичкој методи. Поред овога, студија Каролине Сперџон Shakespeare's Imagery and What It Tells Us заговара идеју да сличности између изворних и циљних домена садрже у себи тајну читавог универзума. У том смислу, не треба да нас изненади и збини чињеница да су Шекспирова дела препуна метафоричких репрезентација аптрактног будући да је овај писац успео да понуди одговоре на питања о животу, смрти, загробном свету и сврси људског постојања. Чини се да истинско разумевање Шекспирових драма и значења не може да се досегне анализом синтаксе, структурe заплета и драмских особина текста. Ако се ослонимо само на ова средства у проучавању Шекспирових дела, у опасности смо да не приметимо филозофску и психолошку дубину његових драма, али и да његове комплексне ликове сведемо на ниво алегорије. Право разумевање стихова, драма у целости, ликова и делања на које се одлучују у тесној је вези са појмовном метафором и њеним учешћем у реализацији метафоричких језичких израза. Поред овога, појмовна метафора и метафорички језички изрази који настају на њеним основама указују на ренесансну слику света, али и на погледе на свет самог Шекспира. Ако узмемо у обзир чињеницу да су многи детаљи из живота самога барда недоступни и изгубљени за данашње изучаваоце његовог живота и дела, онда се анализа појмовних метафора у његовим најзначајнијим стиховима преузетим из трагедија, комедија и трагикомедија намеће као најбољи начин да се истражи огромна стваралачка свест аутора који готово да је успео да објасни и дефинише живот, смрт, сврху битисања, осећања, страсти и друштвене институције. Ова дисертација посматра језик као први слој значења или као отелотворење мисли и спознајних способности. Постепено раслојавање и досезање сфере мисаоности и поимања апстрактног јесте ниво значења који открива смисао, праву природу људи и драмских ликова, као и мотиве који наводе на делање. Анализа Шекспирових дела спроведена у овој дисертацији издваја најзначајније изворне и циљне домене на којима се заснивају заплети његових драма. Она такође нуди и свеобухватан списак појмовних метафора које представљају базу за развијање сложених метафоричких језичких израза у којима се огледа мисао и истинска спознаја ствари. Књижевна анализа заснована на појмовној метафори омогући ће нам да проникнемо у саму суштину Шекспирових дела и ликова, а такође ће нам помоћи да увидимо начин на који аутор, његови савременици у доба ренесансе и човек уопште узев промишљају о гносеолошким и егзистенцијалистичким питањима као што су то живот и смрт, човекова сврха у свету и космосу. Од Шекспира се може научити и како људи промишљају о осећањима, страстима, религији, као и бројним друштвеним конструктима попут брака, политике, и монархије. Заступљеност различитих појмовних метафора одређује опште расположење, атмосферу и амбијент који преовладавају у различитим драмским жанровима као што су то трагедије, комедије и трагикомедије. Такође, појмовна метафора показаће се одговорном за стварање специфичних драмских ликова, што ће бити најочигледније код Хамлета, Макбета, Отела и краља Лира. Фразе наведене малим курзивом попут ЖИВОТ ЈЕ ПУТОВАЊЕ не значе да се баш овакви изрази могу наћи у Шекспировим делима. Они представљају појмовне метафоре које леже у основи метафоричких језичких израза. Уочавање одређених појмовних метафора у метафоричким језичким изразима врши се кроз сталан осврт на литературу и дела Лејкофа, Тарнера, Џонсона, Ковечеша и других, где су појмовне метафоре, најчешћи изворни и циљни домени дефинисани и излистани. Како бисмо спровели квалитативну и квантитативну анализу стихова и дела, ова теза за корпус узима девет Шекспирових текстова који представљају резличите драмске жанрове – трагедије, комедије и трагикомедије. У оквиру ових девет драма, изворни и циљни домени биће издвојени као појмови од примарног значаја за дате текстове, као што је то случај са појмовима ЖИВОТ и СМРТ у Хамлету, или ПУТАЊА и САДРЖАТЕЉ у Макбету. Обраћање пажње на изворне или циљне домене у анализи производ је пажљивог ишчитавања Шекспирових дела, након чега је могуће уочити његову тежњу да разуме и објасни одређене апстрактне појмове, као и његове покушаје да честим реферисањем на нешто конкретно укаже на појмове који нису чулима доступни. Најважнија претпоставка на којој почива ова теза јесте да је језик средство да се саопште мисли, осећања и ставови, док метафора представља примарни начин за промишљање и разумевање апстрактних аспеката нашег искуства. У том смислу, Шекспир нам се представља не као мајстор речи и стила, већ као геније мисли и свести који је успео да превазиђе уврежене начине мишљења о надчулном тако што је неуморно спајао, проширивао, комбиновао и доводио у питање свима познате и доступне појмовне метафоре.